КОНВЕНЦИЈА О РОПСТВУ

КОНВЕНЦИЈА О РОПСТВУ
(„Службене новине“, бр. 234/29)

Арбанија, Немачка, Аустрија, Белгија, Британско Царство, Канада, Аустралиски Савез, Јужно-афрички Савез, Доминија Нови Зеланд и Индија, Бугарска, Кина, Колумбија, Куба, Данска, Шпанија, Естонија, Етиопија, Финска, Француска, Грчка, Италија, Летонија, Либерија, Литванија, Норвешка, Панама, Холандија, Персија, Пољска, Португалија, Румунија, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Шведска, Чехословачка и Уругвај,
Сматрајући да су потписници општег Акта Бриселске Конференције 1889-1890 изјавили да су подједнако задахнути чврстом намером да учине крај трговини са робовима у Африци;
Сматрајући да су потписници Конвенције у Сен-Жермену-ан-Ле из 1919, који су имали за предмет ревизију општег Акта Берлинског из 1885, и општег Акта Бриселске Декларације из 1890, потврдили своју намеру да остваре потпуно уништење ропства у свима његовим облицима, и трговину робљем, на суву и на мору;
Узимајући у обзир извештај привремене Комисије о ропству, коју је, наименовао Савет Друштва Народа 12. јуна 1924;
У жељи да допуне и да развију дело остварено захваљујући Бриселском Акту и да нађу средства да даду практичног дејства, у целом свету, израженим намерама, што се тиче трговине робљем и ропства, од потписника Конвенције у Сен-Жермену-ан-Ле, и признајући да је потребно да се закључе у том циљу споразуми детаљнији од оних који се налазе у тој Конвенцији;
Ценећи, сем тога, да је потребно да се спречи да принудни рад не донесе погодбе сличне онима у ропству,
Решили су да закључе једну Конвенцију и у том циљу именовали су као пуномоћнике,
који су се, пошто су показали своја пуномоћја, сагласили у овим одредбама:

Члан 1.

У смислу ове Конвенције уговорено је:
1. Да је ропство стање или погодба једне индивидуе над којом се врше атрибути права сопствености или извесна између њих:
2. Да трговина робљем подразумева сваки акт хапшења, задобивања или уступања неке индивидуе у циљу да се доведе до ропства; сваки акт задобивања једног роба у циљу продаје или размене; сваки акт уступања продајом или разменом једног роба задобивеног у циљу да буде продат или размењен, као и уопште, сваки акт трговине или преноса робова.

Члан 2.

Високе Стране Уговорнице обвезују се, уколико нису већ предузеле потребне мере, и свака што се тиче територија стављених под њено суверенство, правосуђе, заштиту, сизеренство или туторство:
а) Да предупреде и угуше трговину робљем;
б) Да се старају за потпуно укидање ропства у свим облицима, на прогресиван начин и одмах чим је то могућно.

Члан 3.

Високе Стране Уговорнице обвезују се да предузму све корисне мере у циљу да предупреде и спрече укрцавање, искрцавање и пренос робова на својим територијалним водама, као и уопште на свим бродовима који носе њихове респективне заставе.
Високе стране Уговорнице обвезују се, одмах чим то буде могућно, да израде једну општу конвенцију о трговини робљем, која би им дала права и која би им налагала обвезе исте природе као што су оне предвиђене у Конвенцији од 17. јуна 1925. која се односи на међународну трговину оружјем (чланови 12, 20, 21, 22, 23, 24 и параграфи 3, 4, 5 ИИ Одељка, ИИ Прилога), под резервом потребних прилагођивања, а разуме се да ова Општа Конвенција неће ставити бродове (чак и мале тонаже) ни једне од Високих Страна Уговорница у какав други положај но што је онај других Високих Страна Уговорница.
Тако је исто уговорено да пре као и после ступања на снагу речене Опште Конвенције, Високе Стране Уговорнице задржавају пуну слободу да закључе између себе, не одступајући међутим од принципа условљених у претходној алинеји, такве посебне споразуме, који би им, с погледом на њихов специјалан положај, изгледали погодни да би доспеле што је могућно пре до потпуног ишчезнућа трговине робљем.

Члан 4.

Високе Стране Уговорнице указиваће узајамну помоћ да би доспеле до уништења ропства и трговине робљем.

Члан 5.

Високе Стране Уговорнице признају да прибегавање принудном или обавезном раду може имати озбиљних последица и обвезују се, свака што се тиче територија стављених под њезино суверенство, правосуђе, заштиту, сизеренство или туторство, да предузму корисне мере како би избегле да принудни, или обавезни рад не доведу до погодаба сличних ропству.
Уговорено је:
1. Да се, под резервом прелазних одредаба изложених у горњем параграфу 2, принудни или обавезни рад може захтевати само за народне циљеве;
2. Да ће се, на територијама, где принудни или обавезни рад и за друге циљеве а не само за народне, још постоји, Високе Стране Уговорнице потрудити да му прогресивно учине крај, колико је могућно брзо, и да ће, уколико овај принудни или обавезни рад буде постојао, бити употребљен изузетно, уз адекватну награду и под погодбом да се не може наметнути промена сталног места становања;
3. И да ће, у свима случајевима, надлежне централне власти заинтересоване територије сносити одговорност за прибегавање принудном или обавезном раду.

Члан 6.

Високе Стране Уговорнице чије законодавство већ сад не би било довољно да спречи прекршаје закона и правила прописаних у циљу давања дејства намерама ове Конвенције, обвезују се да предузму потребне мере како би ови прекршаји били кажњени строгим казнама.

Члан 7.

Високе Стране Уговорнице обвезују се да саопштавају између себе и да саопштавају Генералном секретару Друштва народа законе и правила које би прописале у циљу примене прописа ове Конвенције.

Члан 8.

Високе Стране Уговорнице сагласне су да ће бити сви спорови који би се могли појавити између њих поводом тумачења или примењивања ове Конвенције, ако не би могли бити расправљени непосредним преговарањима, изнети на одлуку Сталном суду међународне правде. Ако Државе између којих се породи спор, или једна између њих, нису пришле Протоколу од 16. децембра 1920, који се односи на Стални суд међународне правде, онда ће овај спор бити изнесен, по њиховој жељи и саобразно конституционалним правилима сваке од њих, било пред Стални суд међународне правде, било пред Изборни суд састављен саобразно Конвенцији од 18. октобра 1907. за мирно решење међународних спорова, било пред сваки други изборни суд.

Члан 9.

Свака од Високих Страна Уговорница може изјавити да, било у тренутку свога потписивања, било у тренутку своје ратификације или свога приступања, што се тиче примене одредаба ове Конвенције или понеких између њих, њезино прихватање не обвезује било у укупности, било понеку од територија стављених под њено суверенство, правосуђе, заштиту, сизеренство или туторство, и може доцније приступити одвојено, укупно или делимично, у име ма које између њих.

Члан 10.

Ако би се десило да једна од Високих Страна Уговорница хоће да откаже ову Конвенцију, отказ ће бити писмено достављен Генералном секретару Друштва народа, који ће одмах доставити оверени препис нотификације свима осталим Странама Уговорницама, назначивши им дан којег је отказ примио.
Отказ ће имати дејства само за Државу која га је нотификовала, и то на годину дана после пошто је нотификација стигла Генералном секретару Друштва народа.
Отказ може бити такође учињен одвојено за сваку територију која је стављена под њено суверенство, правосуђе, заштиту, сизеренство или туторство.

Члан 11.

Ова Конвенција, која ће носити датум данашњег дана и чији су текстови француски и енглески потпуно равноправни, остаће отворена на потпис до 1. априла 1927. Државама члановима Друштва народа.
Генерални секретар Друштва народа ставиће потом до знања ову Конвенцију Државама које је нису потписале, подразумевајући ту и Државе које нису Чланови Друштва народа, позивајући их да јој приступе.
Држава која жели да јој приступи писмено ће доставити своју намеру Генералном секретару Друштва народа, упутивши му и акт о приступању, који ће бити депонован у архиви Друштва.
Генерални Секретар доставиће одмах свима осталим Високим Странама Уговорницама оверену копију нотификације као и акта о приступању, назначујући датум кад их је примио.

Члан 12.

Ова ће Конвенција бити ратификована и инструменти ратификације биће депоновани у Бироу Генералног секретара Друштва народа, који ће о томе обавестити Високе Стране Уговорнице.
Конвенција ће имати дејства за сваку Државу од дана депоновања њезине ратификације или њеног приступања.
У ПОТВРДУ ЧЕГА су Пуномоћници потписали ову Конвенцију.
РАЂЕНО у Женеви, двадесетпетог септембра хиљаду деветстотина двадесет шесте, у Једном једином примерку који ће остати депонован у архиви Друштва народа и по једна оверена копија биће достављена свакој од Држава Потписница.